Jutros sam te izvukla iz kreveta, rano, oko 8h. Sunce je na prekrivaču napravilo prugice, a ja sam ustala pre tebe. Obukla sam trenerku i obula patike a Onda te povukla za rukav. Rekao si da nisam normalna a onda me povukao sa sobom u krevet. „ Ajmo još malo da spavamo. “ Nisam htela da spavam. Htela sam da idemo da šetamo, uzmemo kafu za poneti i sedimo na klupi u parku. Želela sam da vidimo kako počinje dan, kako se smenjuju grupe ljudi koji nekuda žure. Želela sam da uživamo u vazduhu, u jutru i u čitavom danu. Nisam želela ništa da propustim, i sve sam želela da delim sa tobom. Našeg prvog dana na odmoru, i prvi put kada smo daleko, sami, želela sam da te ne ispuštam iz zagrljaja. 

Ponekad se uplašim da će te neke sile odvući od mene, da ću ostati bez tebe. Pa se onda kao malo dete dovijam da što duže budeš pored mene. Ponekad mi uspe pa se radujem da me ne vidiš. Kao sada, kada si ustao samo zbog mene. Obećala sam ti večeru. Onu što sam spremala da te iznenadim za rođendan. Posle kafe, otišli smo da doručkujemo, i uživali smo na suncu. Bio je tih, povučen. Kopkalo me je o čemu misli. Sigurno sam u tim očima bila pravi davež. A onda mi je uzeo prste i prekrio ih svojom šakom. Spremao se nešto da mi kaže. Pomalo sam se bojala, pomalo jedva čekala. Sve se izmešalo, pa se odvojilo a na površini je ostala samo sumnja. Možda sam danas preterala voleći ga? 

Tišina je bila duga, a tih par sekundi čitav jedan život pun straha. A onda si rekao : „ U mom životu ne bi bilo sunca da nije tebe. Ne bih imao ispunjen dan, ne bih gledao sve te male stvari i ne bih mogao da uživam u njima.“ Uzdahnula sam. I htela sam da kažem kako sam srećna što i on postoji u mom životu. Nisi mi dopustio da pričam. „ Nemoj. Ako stanem sada, ne znam da li će me opet nešto pokrenuti da se otvorim. Slušaj me, čak i kad ti ne kažem, ti moraš da znaš da te volim.“

Čitajte svakog petka moju kolumnu na LipsAndHeels.