Nagrada za najboljeg mladog kreatora, Textil Young Designer Award , dodeljena je Ani Trošić Trajković na nedelji mode u Beogradu.

Od kada datira ljubav prema modi?

–Ljubav prema modi datira od osnovne škole, odnosno, od prvih ogleda na temu „šta sve možeš kad si sam kod kuće sa makazama i novom zavesom“. Ovo su bile velike akcije, da se razumemo, imala sam čitavu kolekciju lutaka od kojih je trebalo svaku različito obući i svoju misiju sam shvatila jako ozbiljno.

Da li ste „slepo“ pratili modne trendove ili se Vaša jedinstvenost nazirala u periodu kada ste tragala za stilom?

–Mislim da se to traganje za stilom za mene nikada nije ni završilo. Možda sam, čak, kao srednjoškolka bila određenija nego danas u smislu toga da sam bila vrlo isključiva po pitanju muzičkog opredeljenja, pa je, shodno tome, bilo neophodno da to, zaboga, svima bude jasno iz mog izgleda. Vremenom, kako su ti neki teenage ideali popustali, ja sam se polako pretvarala u žensko čeljade, pa sam čak i pustila kosu, počela da nosim štikle i haljine i tako je pustolovina počela. Od tada do danas sam uspela da pretresem svaku modnu dekadu, besomučno preturajući po maminim i strininim ogmarima, prepravljajući njihove stare stvari, praveći ni od čega nešto i od nečega ništa. Modni trendovi su bili van mojih vidokruga 90-tih u Trsteniku, tako da, ukoliko sam ih pratila, to sam sasvim slučajno ubola.

Da li odelo čini čoveka?

–Sve zavisi od namere tog čoveka da ga odelo „čini“ ili ne.

Siđem ja tako jednog snežnog jutra, onako pre susreta sa ogledalom, sa pidžamom upasanom u čizme, kapom što mi baba plela, u vintage „gunj-u“ mog supruga do obližnje trafike po kafu. Tamo srećem meni nepoznatog  merchandiser-a brenda cigareta kompanije koja me je angažovala kao stručnog saradnika. Uz detaljno objašnjenje o tome da sam ja dizajner i stilista brend promotera, onako sva važna klepetam promrzla, ne zavezujem, zatražim paklicu da je ja „stručno“ ocenim, a čovek me odmeri od glave do pete i uz jedva čujno „…aha, vazi…“okrene glavu od mene kao da sam beskućnik, i to lažljivi. Verujem da bi jednako reagovali i menadžeri sa kojima sam sastančila sva po ISO-u upakovana u samoprezentujući outfit u pompeznim  conferense room-ovima, da su me sreli takvu, po sred bare tog jutra.

Odeća ima funkciju zaštite čovekovog tela od spoljnih uticaja. Nežnija strana ove naše vrste oduvek ima potrebu da se ulepšava i kinđuri. Odevanje je kroz istoriju dobijalo neke druge karakteristike i funkcije, ali po mom mišljenju, nije i ne treba da bude shvaćeno ozbiljnije od toga. Ne mislim da odelo čini čoveka, ono nam može dosta reći o nečijem stilu, ukusu, statusu, pripadnosti određenoj grupi, možda i o temperamentu i ličnim osobinama, ali samo ako je ta osoba rešila da nam izgledom prenese ovakvu poruku.  Ovo znači da ja nisam postala estradna umetnica ako sam iz nekih sumanutih razloga rešila da se prerušim u istu, niti sam beskućnik ako me je baš briga kako ću sići na ulicu tog dana.

Vaša najveća podrška?

–Moram da kažem da imam utisak da ispred i iza mene stoji jedna armija ljudi najjačih na svetu, sačinjena od moje porodice, familije i prijatelja, koja mi ne da da ne verujem u sebe čak ni kada mi tako dođe. Oni su sastavni deo mojih malih uspeha i moji motori pokretači. Nije da mi ne znače stručne kritike i odobravanja, ali, ako nema tih 50-ak metaforičkih like-ova, ne smatram posao dobro odrađenim. Na prvom mestu, kao off/on taster, stoji moj muž, ali je on mnogo više od podrške jer je (dobrovoljno ili nametnuto) vremenom postao ravnopravan saborac i učesnik u svim tokovima ovog posla. Postoje neki segmenti koje mu potpuno prepuštam, kojima ja ne vladam niti ih razumem, tako da se u našem timu jako dobro zna ko šta radi.

Gde pronalazite inspiraciju?

Inspirišu me ljudi, svojim razmišljanjima i delima, svojim različitostima i dostignućima, od istorijskih ličnosti do običnog čoveka kog možda sretnem samo jednom i on kaže neku zdravorazumsku mudrost koja me fascinira i pokrene u potpuno novom pravcu.

Inspiriše me umetnost, od muzike i filma, preko književnosti do one čisto vizualne, likovne. Inspiriše me lepota u svemu tome, ona dirljiva, iskonska, pred kojom ja ne mogu ostati ravnodušna, tako da je, kroz svoje kreacije ponovo podvlačim crvenim markerom, boldiram, za one koji su je zaboravili ili je nisu ni prepoznali.

Koje su najčešće greške devojaka prilikom odabira garderobe?

–Ja poštujem samo ona najosnovnija pravila odevanja-obuci se u skladu sa svojom telesnom gradjom, godinama, u konfekcijskoj veličini koja vam odgovara, nositi odeću prilagođenu klimatskim uslovima, biti čist i opeglan i poštovati dress code ukoliko se on podrazumeva za neku priliku.

Sve ostalo je pitanje slobodne interpretacije i što je ona sira, kreativnija i maštovitija, za mene je uspešnija. Dakle, mogu sa čuđenjem da se okrenem za devojkom koja nosi 3 broja manje farmerke, crop top uprkos slauhu na stomaku, čizme iznad kolena na visinu ispod 160cm, fascinator na glavi u pozorištu ili sandalete po bjuzgavici. Sve dalje-pastelno zimi, patike na haljinu, štikle na baggy pantalone, iznitnanu biker-ku preko svilene muslin haljine i sl vrlo blagonaklono pozdravljam, jer su pionirke takve mode upravo doprinele da ne izgledamo uniformisano i dosadno.

Šta svaka devojka mora da ima u ormaru?

-Ovo je vrlo individualna stvar. Ne mogu reći da mora da ima crnu haljinu ako ne voli da nosi crno, niti da mora da ima kožnu jaknu ako se bori za zaštitu prava životinja. „ Must have“, „ne nikako“, „so fashion“, „styleish“ su marketinški trikovi potrošačkog društva. U ormaru morate imati nešto što će vas ugrejati kada je hladno, nešto u čemu se nećete istopiti kad vam je vruće i par kombinacija u kojima se stvarno osećate dobro, koji potpomažu vaše dobro raspoloženje i samopouzdanje. Odevanje je najzabavniji vid neverbalne komunikacije sa okolinom i može biti dodatan generator, driver, booster, ukoliko umete sa odećom. Ukoliko ne umete, nikada nećete naučiti, džaba vam svi walk-in ormari sveta, unajmite stilistu.

Koju poznatu ličnost bi izdvojili kao najbolje odevenu?

-Ako govorimo o modnim ikonama, taj fenomen se može posmatrati samo u kontekstu jednog vremena, sa svim kulturološkim i sociološkim aspektima istog. Madonna i Lady Gaga nisu zaslužile tu titulu zato što su najveće lepotice, niti zato što su uvek bile primereno obučene i dobro stilizovane, već zato što su u ovom smislu bile prve u mnogo čemu i zato što su postigle toliko vernih stilskih transformacija tokom svojih karijera, da ih je nemoguće pobrojati. Sa druge strane, npr Audrey Hepbern i Grace Kelly su imale sve atribute lepote tog vremena i skoro uvek su izgledale isto, bez mnogo površinskih ukrasa niti eksperimentisanja. Dakle, za nekih 20 godina možemo govoriti o tome koje su stvarno modne ikone našeg doba.  Ako bih nekog mogla da izdvojim kao ženu koja ne nosi modu već jeste moda, rekla bih Iris Apfel. Danas u njenoj 96 godini, većina ne zna čime se ona bavi, ona je svetu postala poznata jedino i isključivo zbog toga kako se oblači, a to je svojevrsni fenomen.

Sto se tiče naših prostora, ima tu puno dama koje su me vise puta oduševile  svojim smelim kombinacijama, neočekivano uklopljenim stilovima i stvarno originalnim rešenjima. Izdvojila bih Saru Jovanović, Anu Štajdohar, stilistkinju Elenu Nikolajevnu, Suzanu Zlatanović, Jelenu Svetličić i mnoge druge.

Ukoliko želimo profesionalno da se bavimo dizajnom, na šta moramo biti spremni? Koji je Vaš savet početnicima?

-Teško da postoji posao koji spolja izgleda tako glamurozno i jednostavno, a da iza fasade krije veliki rad i posvećenost. Devojke se danas lako upuštaju u ove avanture, misleći da je dovoljno da prate revije, znaju imena dizajnera i kreativnih direktora, imale su priliku da na široko shopping-uju po svetskim metropolama ili umeju da sašiju suknju. Jednom automehaničaru koji je imao prilike da sa svog kanala provoza najnoviji ferari, ne pada na pamet da ga konstruiše, iako zna sve o motoru ili karoseriji. Ne znam šta je to sa modom. Da biste se bavili ovim poslom, odnosno, da biste živeli od njega potrebno je da budete dovoljno dobri u tome. A to mnogo toga podrazumeva, – poželjno je da imate veliko znanje o istoriji umetnosti, dizajna i mode, da u glavi imate veeliki hard disk ispunjen kultnim filmovima, muzičkim tokovima i svim drugim faktorima koji su uticali na stvaranje jedne mode ili njene promene, morate vladati makar osnovama konstruisanja odece, poželjno je da umete da šijete kako vas šnajderka ne bi uveravala da to kako ste nacrtali tako ne moze. A pre svega, neizostavno, morate imati široka shvatanja i biti talentovani za taj posao. Ovo je taj paket, sada, jedno moze kompenzovati drugo, a  sve se dalje svodi na veliki rad, upornost, istrajnost, uz stalno ucenje i usavršavanje. U suprotnom će vaša karijera biti pop-up event ili prolazna faza. Moj savet početnicima je da se naoružaju znanjem, ako već nema nekog formalnog modnog obrazovanaja, da jedno godinu dana šegrtuju u nekoj radionici jer je zanat pola ovoga posla i da budu hrabri i istrajni.

Postoji li savet sa početka karijere kog se pridržavate?

–Vazda su nam i profesori i starije kolege govorili da budemo svoji. Mislim da ovo jeste jako bitno. Jedino ukoliko uvek i stalno pratite to unutrašnje biće, svoje lične estetske kanone, znakove i odrednice, u svom radu ne podilazite nikome i ničemu i ne pravite kompromise, možete postići autentičnost i napraviti dobru stvar.

Šta donosi, a šta oduzima Vaš posao?

-Oduzima dosta vremena, obzirom da zahteva potpunu posvećenost. I stradaće vam leđa sigurno, jer bilo da crtate, krojite ili šijete, u nepravilnom ste položaju. Ali ćete uvek biti okruženi divnim ljudima, talentovanim, vrednim, zanimljivim i drugačijim, pravićete lepe stvari, a lepe stvari usrećuju ljude.

Kako izgleda Vaš dan pred reviju?

–Vrlo sam odgovorna prema poslu i štreberski organizovana, tako da je uglavnom sve već poslednji put chekirano, popeglano i zapakovano za transport. Obično se tog jutra setim da ne znam šta ću ja da obučem, pa kako radionica ima slobodan dan, odem sama i šijem kao sumanuta do zadnjeg momenta, pa kako ni tada ne stignem da završim, kačim zihenadlama, kidam „žive“ konce, budžim i krpim. Onda se uspaničim kako ću zakasniti, pa namentem nervozu svima oko sebe, onda ja vičem a svi cute, pa se smirim i kažem-„ Ne može bez mene da počne“. E onda drugi viču, ja sam cool i tako u krug.

Šta mozemo da očekujemo u narednom periodu?

-Imamo velike planove za 2017.godinu. Naravno, priprema se nova kolekcija, planiramo prezentacije i van naše zemlje, širićemo prodajnu mrežu, sve u svemu, biće posla.

Kada kažem Ana Trošić Trajković, kojih su pet osobina koje Vas opisuju?

–Perfekcionizam, onaj koji se graniči sa OCD-om.

–Iskrenost, do te mere da ni svoju ni tuđu tajnu ne umem da sačuvam.

–Analitičnost, jer sam čitala Hegela i ekipu kad mi nije bilo vreme.

–Radoholizam-ako nemam posla, padam u depresiju.

–Temperamentnost– blago prelazim granice u svakom svom raspoloženju.

Instagram: Mood board studio

fb stranica: Mood board studio